Home ПОУКА ПАСТИРИМА И РОДИТЕЉИМА

ПОУКА ПАСТИРИМА И РОДИТЕЉИМА

СТАРАЊЕ О МЛАДИМА

Како одговорно одзвањају Христове речи: “Пазите да не презрете једнога од ових малих” (Мт. 18, 10). Да ли, часни оци, браћо и саслужитељи Божанске тајне, драги родитељи, кумови, вероучитељи и остали схватате да се ове Христове речи односе на све нас? Господ нам каже: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом…(Постања 1, 27, 28), али нам оставља и обавезу да чувамо своје потомство – те „мале”. За њих смо, дакле, директно одговорни пред Господом.

Данас, почетком 21. века, обезбожени и бахати „нови светски поредак” поново уништава све хришћанске вредности. Разарајући нам породицу и брак, који су носећи стубови истинске љубави и среће, напада нам и омладину, као најосетљивији део наше Хришћанске заједнице.

Зато данас, браћо и саслужитељи Божанске тајне и свештенослужитељи, морамо да будемо свесни да наша пастирска брига и старање морају да буду свеобухватни. Посебно морамо да водимо рачуна о омладини, да пазимо,чувамо и васпитавамо те „мале” које нам Господ повери.

Као свештенослужитељи, на повереним нам парохијама сусрели смо се са многим горким родитељским сузама, проливеним због разузданих кћери и синова. Не треба занемарити чињеницу да су великим делом за одгој и васпитање деце одговорни родитељи, али не треба заборавити да исто тако велику улогу у одгоју деце имају и образовно – васпитни систем, свештеници, вероучитељи и друштво у целини. Али, да се фокусирамо на део који се односи на нашу пастирску бригу.

Да ли смо само једном чули речи родитеља: „моје дете је још мало да схвати шта је Бог” или „нећемо да наша деца иду често у цркву, да неби застранила много” или „а, шта ће деца на веронауци, неће они да буду попови или калуђерице”? Можемо тако да набрајамо у недоглед. Код таквих родитеља вера је слаба, заснована на страху, а не на љубави. Тамо где је слаба Вера, слаба је и молитва.

Кумови, како ви који се одрекосте сатане дозвољавате да ваше кумче грли управо сатану, а не Христа и Цркву Христову!? Зашто своје обавезе и васпитање деце за коју сте пред Богом одговорни, пребацујете на другога или на Самога Бога? Да ли Бог може да услиши наше молитве ако се кријемо од Њега, ако Га искрено не љубимо и не тражимо!Не,не може! Да ли можемо ми, као свештенослужитељи, да помогнемо вашој и нашој деци, ако их одвраћате од нас и од Цркве? Не, не можемо!

С друге стране, ми, као свештенослужитељи, морамо се више трудити да продремо у осећајни свет младих, саосећајући са њима у њиховим жалостима и радостима, у њиховим борбама, победама и поразима. Ми смо им ближњи, јер смо ту, поред њих. Исус није остао на небу, далеко од ожалошћених и грешних, већ је сишао у свет да би се упознао са слабостима, страдањима и искушењима грешног рода. Стога, ни ми не смемо бити далеко од оних који су нам поверени на чување.

Младе посебно треба сачувати у такозваном адолесцентском периоду, када се код њих јављају телесне, интересне и духовне промене.Несигурност која се у том периоду јавља је моменат када треба да их прихватимо и „да им покажемо да их Христос грли, да припадају некоме, да припадају Цркви Божјој”. Ако пропустимо тај тренутак, деца лако могу да оду у разврат, пијанство, блуд, разбојништво, лењост и све друго што ће разорити њихове животе и животе њихових родитеља. Између осталог, и зато је људима потребна Црква; да би заштитила децу од суноврата у амбис а њихове родитеље од жалости.

Заповест, коју је Христос дао Петру пре вазнесења „Паси јагањце моје!”(Јован 21,15) упућена је сваком свештенослужитељу. Али, исто тако сваки човек само својом слободном вољом може да прихвати, а потом и да очекује помоћ од Бога или од оних којима је наложио да се брину Његовом стаду.

Данас, часни оци, браћо и саслужитељи Божанске тајне, ми морамо да водимо велику борбу да сачувамо омладину, ми морамо да будемо и педагози и психолози и психотерапеути, али морамо да будемо и духовници.Одбацимо, браћо, гордост од себе и својим примером покажимо на делу Јеванђељску науку.

Драги родитељи, чувајте своју децу и васпитавајте их у Христовој љубави. Није довољно само да их крстите, већ им дозволите и упутите их да припадају Цркви Божјој, а не улици и кафани. Тако чинећи, нећете имати непослушну, разуздану, разлењену, безвољну и разбојнички настројену децу и нећете горке сузе лити.

Старешина Саборног храма
Рођења Пресвете Богородице у Босилеграду

Протонамесник Зоран Стојанов