Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: „Поштуј оца свога и матер своју“ (5. Мојс. 5, 16), показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама, Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: „Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ето ти мајке!“ (Јн 19, 26-27). И тако збринувши Своју Мајку, Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. Углавном све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи често она места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета светом Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета светом Лазару четвородневном, епископу кипарском, посета Светој Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са светим Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света.

Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дому пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабраше у дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; потом мирно предаде дух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излажаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу светих Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по Промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима за помоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет на Божјем Промислу, да би се тако опет открила једна нова и преславна тајна о Пресветој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Пресвете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима – мноштвом ангела окружена, и рече им: „Радујте се, ја ћу бити с вама навек“. Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла шездесет година свога земног века.

Мајка Божја, као мајка Живота вечног, достојно је, на веома радостан и празнично богат начин прослављена широм богоспасаване Црквене општине Босилеград. Варошица Босилеград , седиште Црквене општине Босилеград, средишње славље било је у цркви посвећеној Рођењу Пресвете Богородице.

У навечерје Велике Госпојине,протонамесник Зоран Стојанов служио је празнично бденије,у Саборном храму у Босилеграду.

Литургијско славље у босилеградском Саборном храму предводио је старешина храма,пречасни протонамесник Зоран Стојанов,а за певницом су били ученици Верске наставе из Босилеградске Гимназије и попадија Љубица Стојанов.

Мноштво благоверног народа испунило је не само храм, него и сву порту, показујући тиме да је Богородица посебно поштована у Светој Цркви јер је родитељка Животодавца Христа, а Њиме је постала и мајка свих Његових следбеника, почев од љубљеног ученика, апостола Јована.

Велики број верног народа приступио је Светој чаши и причестио се Светим тајнама

После заамвоне молитве отац Зоран је подсетио верни народ на бројна имена којима је окићена Пресвета Богородица и подсетио на значај њенога светога Успења за све православне хришћане. У надахнутој беседи отац Зоран посебно је нагласио вољу Божју, коме треба заблагодарити за све „… данас живимо у тешким временима,али времена су тешка зато што ми сами правимо амбијент,себи и другима, који је не подношљив, не природан и не Богоугодан.Да се не враћамо,на житија и дела Светога Симеона мироточивог,Светога Саве,Светога Василија острошког,хајде да чујемо шта каже,не тако давно,Свети Николај Велимировић,а он каже:“…Господа се изметнула,на три вере оком намигује,ал ниједну право не верују.Цркве дижу да их виде људи,Цркве дижу Богу се не моле….Не поштује млађи старијега,но се млађи паметнији гради…..Свештеници вером ослабили,нит девојке држе девојаштво,Свилу носе грехом се поносе…“Дали овоме треба додавати нешто?Ово је питање за све нас, али на питање које је постављено Светом Јустину ћелијском:Ко је највећи непријатељ српском народу?,преподобни Јустин ћелијски одговара:Глупост!Једноставан одговор,а тако генијалан!Данас ми ударимо да кукамо и кад треба и кад не треба,увек је крив Бог!Бог нам подари децу и уместо да се радујемо одмах ударимо у кукњави: како ћемо их прехранити,ишколовати,како ћемо им купити аута,станове,викендице…,мало угреје сунце одмах ударимо да кукамо како смо изгорели и како је летина преполовљена,а падне ли киша одма нам је тешко јер пливамо у води….Научимо прво себе,а онда покажимо то и другима,да увек и за све треба да захвалимо Богу,ослободомо се глупости и разумимо да је љубав покретачка снага!Црква је наш данашњи,сутрашњи и вечни дом.На примеру Богомајке,на њезиним примерима трпљења и смирења,данас када прослављамо Успење Пресвете Богородице,загрлимо Човекољупца Христа и Црекву његову,Цркву нашу,једино ту сви ми можемо да тражимо и добијемо утеху,милост,опроштај и спасење…“

После резања славских колача дуго су црква и црквена порта били испуњени верницима.

Свету Литургију у селу Рајчиловци,у цркви Вазнесења Господњег,служио је отац Михаил Станчев,а у селу Јарешник у цркви Свете Петке Литургију је служио отац Јован Станојков.У овим селима Успење Пресвете Богородице прославља се као сеоска слава.